BUDA STYLE

 

Raditi na sebi" šta to znači zapravo. Recimo ovako. Vratiš se u prošlost, u svoje detinjstvo i postaviš sada sebi jedno važno pitanje - KO te je tada voleo. Voleo onako da osetiš i sada tu toplinu i olakšanje, kad pomisliš na tu pažnju, to obožavanje, podršku, osluškivanje kako si i šta ti je potrebno.

Ako takav neko postoji (Više njih?! Srećniče!) duboka zahvalnost odmah, i što češće, i širi dalje taj divan OBRAZAC VOLJENJA.

Ako, uprkos promišljanju, vaganju i ostalim metodama nalaženja nekog takvog rezultat ipak izostane, eeeeee tu je PRILIKA. Rad na sebi, hm. Šta radiš zapravo? Radiš, brale, mukotrpno, svakodnevno. Dižeš glavu, pripremiš sebi lep obrok, postaviš onako, malo birane tanjire i escajg; pažljivo biraš šta ti uši slušaju, koje tonove, šta ti oči gledaju, šta mozak upija. Koga gledaš, koga slušaš. Šetaš, gaziš lišće, dišeš. Maziš pse. Pričaš sa psima. Hraniš ih, to se podrazumeva. Neguješ se. Ne pušiš, ne piješ, ne uzimaš lekove, osim kad je baš nužno. Čitaš, ako je to tvoje zadovoljstvo. Zapravo sve što biraš, biraš tako da je to baš tvoje zadovoljstvo, a ne zato jer TREBA ili MORA. Onda jednom kažeš NE, kada osetiš da je baš prevršilo svaku meru, a posle već ide lakše to jasno i kratko NE. Voliš se još malčice jače. Kad bi neko da te iznervira, naučiš (pročitaš negde, utuviš dobro to u lepu glavu), da to nije tvoj problem, vratiš lepo to nazad, kao o zid da se obije. Ništa. Nemaš reakciju. Ja to volim da zovem "Buda style" 😉 I tako.... Ima toga ihahaj. Rad na sebi. Hm.