KO SAM JA

 Danas gledam neki film. Terapeut na sastanku grupe i uporno svima postavlja pitanje: "Ko si ti?" 

Odgovori se krecu od navodjenja licnog imena, profesije, pa sve do NE ZNAM. 

Ja ZNAM ko sam ja, ali odgovor ne moze da se oblikuje recima. Nije to ni osecaj. 

Setite se neke scene vas iz detinjstva. Necega sto vam je prvo na pameti kad pomislite na to doba. Zamislite onda neki skolski dan, skolsku situaciju. Zatim setnju sa prijateljima. Dan na poslu. Vi pred tv ekranom. Ovoga ko cita ove redove...

E to ste vi! Mozete li da definisete VAS?

Koja je to ZAJEDNICKA VARIJABLA svih pomenutih scena? 

KO SAM TO JA <3 

 Postoje ljudi, koji vole da se svađaju. Ako ih dobro pogledate, dok su na "pozornici", videćete prijatnost, razdraganost. Videćete stav tela, koji govori: "Daj mi toga još!"

Ako ste od iste fele - samo napred! Ulećite u ring. Ne uvlačite one, koji nisu radi. Budite pošteni u odabiru klijenata, mada se oni sami odabiraju.

Vi ostali, koji ne preferirate ovu predstavu, budite mudri. Imate razne opcije. Klimnuti glavom. Produžiti dalje. Pravite se da ništa ne razumete. Razumite jedno: ti ljudi nisu zadovoljni sobom, ispunjeni. Stalno im treba "sveža krv", ali to niste vi ;) 

 U susretu sa novim, javlja se strah najčešće. Toliko nepoznatih varijabli, toliko iskakanja iz šina, u koje smo se sami stavili. Neko zatim grabi napred, uprkos strahu, a neko se povlači, odlaže, nalazi opravdanja, odustaje. 

U susretu sa novim, zašto da se ne jave znatiželja, uzbuđenje, pozitivno iščekivanje, radost, učenje...

 Deca znaju kako da trepere <3 

Znali smo i mi nekada. 

 LEPŠA POLOVINA

 

Dok cekas svoju lepsu polovinu, da se spremi za izlazak, ako je volis - sa uzivanjem posmatras proces, ako volis sebe - nadjes nesto cime se okupiras, dok se ona sredjuje. Eto

 

VALJA DA SE ČISTI

 

Kao što čistimo kuću iznova i iznova, prašina, izbacujemo đubre..., tako i misli treba da čistimo redovno. Hvataš one koje ti ne služe, kao u leptirovu mrežu i izbaciš napolje, vratiš u etar. One koje te vode kuda ne želiš, a to znaš po tome što se ne osećaš prijatno kad ti se motaju unaokolo. Vremenom naučiš neke trikove, prečice, da red malo duže potraje, pa se ne šetaš obuven po stanu; odmah bacaš u kantu ono što je za baciti; četkaš psa redovno 😉 Možda je frustrirajuće što deluje sizifovski ta rabota, ali donosi pretežni mir u život, lakše se diše

 VIBRACIJA ŽELJE

 

Ako smo sigurni da se dobro osećamo, da smo raspoloženi baš kako nam prija, bilo da je to radost, ushićenje, mir (ko šta preferira), da je to naše raspoloženje skoro pa konstantno zastupljeno i uprkos tome se neka želja ili želje ne ostvaruju, to je znak da ta žalje nije na toj vibraciji, koja nama prija, ne bismo se tako ugodno osećali ako se ostvari, nije za nas. I to je ok i za nas i za želju 😉

 SADA

 

Svi mi nemamo ništa osim SADA. SADA i SADA i još jedno SADA. Zadatak nam je da osvestimo kako koristimo svako to SADA. Možda može bolje da se iskoristi, možda iz druge perspektive da se pogleda, možda je baš potaman, onako za gušt... Osvestiti je sasvim dovoljno za dalji razvoj. Osvestiš da si baš u žurbi, da lomiš noge, zadihao se, kao da će obaveze da pobegnu, zastaneš malo, pogledaš oko sebe, ljude, lišće, osetiš vetar, svoje noge kako jure, telo kako podrhtava da sve postigne... Samo osvestiš. Dovoljno

 PROSENILO SE

 

Imam klasičan, crni, vuneni džemper, na kopčanje, koji rabim svake zime ihahaj godina. Beše očuvan godinama, jer je kvalitetan, ali sada je već krpljen više puta, prosenio se, rukavi se okratili, dugmad klimava, otkopčava se, ne greje kako je nekad grejao... A ne bacam ga nikako. Čak, kada šetam tržnim centrom i naiđem na neki sličan crni pomislim Ne treba mi. Imam crni jelte. Hm. Imam li? Mogu li da računam na njega? Nit je estetika više zadovoljena niti funkcija valjano. Mobilni telefon iz 2014.godine i da ne pominjem. Nale Nale 🙂 Da li ću da ih zamenim ako ih ne bacim??? Dukserica "za po kući" iz 19.godine 🙂 Udobna 🙂 al slabo greje istanjila se. Kuku. Prosenilo se svašta.

 

PODSVEST

 

Jedno mi govorimo i mislimo da želimo, a drugim putevima nas podsvest, po automatizmu, vodi. Ne lažu vas najčešće ljudi namerno. Podsvest vodi sve nas. Usklađivanje to dvoje, večita igranka

 PLATIŠ

 

Kazu mi: "Platis nekoga da ti proseta psa", kada ne mozes. Ali pas je, kao i mi, licnost, skup navika, duh..Nije to: "Izvoli povodac (korpu, ogrlicu..) i ajd da piski i kaki, jedan krug. Jok. To ne kaki kad je na povocu, to piski gde nadje savrseno mesto, to hoda do odredjene raskrsnice, pa onda baci sidro, jer ju je na tom mestu, pre pola godine preplasio vucjak....pa ti samo plati nekome da je izvede radi fizioloskih potreba. Da ne pominjem da je setnja nasa povezanost i medjusobna i sa prirodom. Da ne komentarisem tek ono: "Plati nekog da ti pricuva dete" ili dobitni predlog: "Plati nekog da ti uspava i pricuva dete da izadjes uvece."

PLANIRANJE

 

Planiraš i uživaš u svakoj sekundi te buduće situacije. Uživaš SADA. A da li će da se zaista i ostvari, koga pa briga. Važno je uživanje na putu do tamo. Put traje. Ako smo u putu uživali, na dobitku smo, sve i da se nije stiglo, gde se planiralo. A uz muku i stres, oko planiranja, džaba svako ostvarenje cilja.

 OPUSTI SE

Kada u toku dana (možda i odmah ujutru) osetite da niste u balansu, centrirajte se. Da li je to fokus na disanje (i isključivanje pažnje za sve ostalo), da li muzika, da li deo knjige; šetnja prirodom, maženje kućnog ljubimca; dremka... Ako ništa nije dostupno, fokus na disanje uvek jeste. Samo usmeriti pažnju i pratiti disanje nekoliko minuta, bez težnje da ga menjamo. Proveriti da li je telo opušteno, mišići. Mišići treba da su relaksirani, osim onih koji su trenutno neophodni. Redom krenuti od temena pa sve do stopala. Opustiti šta je, bez potrebe, napeto.

 OPROŠTENO SVE

 

Često u današnje vreme, možemo da pročitamo da treba svima OPROSTITI. Možda valja da se razjasni da to oprostiti ne znači, slažem se i ne znači E sad želim da se družimo opet. Ne. Oprostiti znači PRIHVATITI  da je neko nekakav, da je gest bio takav, da je period bio takav, da su mu odluke bile takve, kapacitet toliki itd. Oprostiti znači ne vrteti više pitanja po glavi, analize svakog događaja, svake reči. Oprostiti znači OSTAVITI to. Ono ne volim, ne mrzim, RAVNODUŠNA sam. Skuvan i pojeden ručak. Nekad tako ukusan i po meri a nekad reda radi pojeden, iz dosade ili da se ne baci. Prijao nije. Ili je prijao prvog dana, dok je bio svež, a sutradan jok, al eto izabrasmo ga i sutradan. Što? Nema više tog ŠTO? ako smo OPROSTILI. Kome oprostili? Sebi naravno što tad nismo razumeli, što smo tako birali, toliko eto znali. Najčešće opraštamo teško i gorko tamo gde procenjujemo da je bila baš onako NAMERA, da se tako ophode. Zamišljamo kako su dobro promislili i ipak tako postupali. A šta ako nisu? Šta ako nisu imali niti imaju sada kapacitet da razmisle, da poimaju stvari u širem kontekstu. Jednostavno perspektiva drugačija. Hvala i doviđenja i oprošteno sve.

 

OČEKIVANJA

Upravo prinesoh ustima čašu OČEKUJUĆI ukus čaja. Uh! Šok! Gazirano i oštro. Neprijatnost od šoka. Aha! Čaj sam popila i sad je tu koka-kola! E onda je sve ok. Volim oba napitka, majke mi 🙂 Baš ih volim.

Očekivanje br.2: Dobih onako, od srca, paradajz domaći u flaši. Očekivala sam pitak, nežan ukus, sok. Kad ono resko, opet gazirano (uvid: šokiraju me gazirane stvari 🙂 neočekivane). Hm. Krenuh da preslišavam darodavca, da kritikujem da tu nešto nije uredu. Uvredih ga. A ja dobronamerno jelte savetujem. Nit mi ko traži savet, al ajd. Bacim se na net, izlisatam recepte za takav način ostavljanja paradajza, idu konzervanski kao za turšiju. Hm. Malo jasniji ukus odakle je takav. Idalje mi nije po mom ukusu, ali razumem ga sad.

Očekivanje br.3. Čak dva puta mi se desilo, kod dve drugarice, da budem poslužena nekim keksima koji treba da su neki poznati, a zapravo su kopije, druga firma ih pravi. I opet ŠOK. Nisu gazirani 😃 ali onako dođu mekani kao bajati, a treba da su hrskavi u originalu.

Itd.

Pametnome dosta. A ima nas 🙂

OČEKIVANJA no no. Oprezno

NIKAKO U KRUG

 

Naučila sam u radu, da pažljivo slušam šta govore klijenti i prema tome odmah procenjujem dokle ćemo da stignemo. To šta govore je ono šta im se i događa, ali i ono što veruju da može i nadalje da im se događa. Depresivni kojima ništa nema svrhu ni vrednost; alkoholičari koji to negiraju; oni koji žele ljubav, a imaju samo najgore reči za druge ljude; drugi koji ne veruju u finanskijski uspeh  i.t.d.

Nadu ulažem uvek u one koji tačno znaju šta žele, ali ne znaju kako da stignu do tamo i koji su uvek voljni da probaju različite načine. Sa njima uživam. Koji odmah shvate svoje obrasce mišljenja i kako se zajedno sa njima vrte u krug, a izlaz iz kruga je veoma jednostavan, iako zahteva upornost, posvećenost, disciplinu, razvijanje svesnosti.

Nikako ne volim da se vrtim u krug, ni ja, ni sa klijentima.

 NEĆEMO DA SMO RADMILA

 

Dobar dan, kako ste Radmila?

- Ma evo, samo ova kiša da stane.

Mora li tako? Bejahu vrućine, pa opalila hladnoća, pa kiša, pre toga korona, u međuvremenu trista čuda, redovi na kasi, šta god, nervozni komšija ili još gore - ljubopitljiv 🙂 I dokle tako? Samo ovo, samo ono, ej idu dani, ode život lagano. SADA SADA SADA. Čaj, muzika, grejalica i prijatelji. Milina.

 

MODEL LJUBAVI

 

Ako vas neko neće, ili totalno odbija ili vas čas hoće, a čas neće (igranka bez prestanka, pa ko koliko izdrži), to nema veze sa tom konkretnom osobom, nego preslikava neki odnos iz detinjstva, najčešće odnos sa nekim od roditelja. Pravi iste rane, kao te nanesene u detinjstvu, tj. kopa po starim ranama. I što je još zanimljivije, predstavlja "model ljubavi", uvezen iz te prošlosti.

 

MATEMATIKA ILI ŠNALICE

 

Odgajana sam tako, da ako kao žensko hoćeš da si pametna, ne treba da si doterana, jer vreme za edukaciju jelte trošiš na nevažnu stvar.  Ili matematika ili šnalice u kosi, sećam se prvog iskustva po tom pitanju. Ok, neka bude matematika i naklonost onog koji to izriče, kao presudu.

Naučih i da se doteram, kada više nije bilo bojazni da to može da mi oduzme pamet. Ocenjivanja iz matematike davna prošlost. Ipak primećujem da mi poslednjih godina teže ide matematičko- logičko rezonovanje 🙂 Hm. Jest da ono sa godinama opada (osim kod onih kojima je to profesija ili interesovanje), za razliku od verbalnog ali da nije zbog suknjica...? Hm

 

MANJA I SAVRŠENIJA POLOVINA

 

Odem sa svojom manjom i savršenijom polovinom juče u šoping, da kupim drugarici poklon za rođendan. Predloži moja savršenija polovina, da kupimo nešto i za ćerkicu drugaricinu, pa me vodi baš do tamo gde je smislila. Aha! Kad smo već tu, da pogleda ona nešto i za sebe, lepo redom. Majica, bluzica, haljinica... Pravac kabina i sa nama 4 odevna komada (priznajem da sam ja uzela dva za nju, jer su joj u manjku). Proba ona i pazarila bi sva četiri. Neće moći lutko. Dakle biraj: od ova dva jedan i od ova dva jedan. Kuku lele. Ori se kabina od pomešan bes i tugu i želju da me odmah zadavi.  A meni struka nalaže, da sam smirena, mantram neku GURU GURU WAHE GURU... i da sam uzor, za jadne mame koje su u radnji i imaju slične muke. Pazi vamo: "Imaš opciju da izađemo bez ijedne stvari za tebe i da budeš nezadovoljna ili da izabereš dve stvari, ali samo ako ćeš da izađeš zadovoljna, inače ne uzimamo ništa." Prestade plakanje, ridanje, vidi ozbiljna sam, da je situacija daj šta daš i kasa i napolje. Ete ga 🙂

 

MAGLA ILUZIJA

 

Malo po malo se shvataju stvari, dok se rascisti magla iluzija. E onda kad se sve to oduzme, vagas ima li zbog cega da se ostane, koliko sve to kosta.

 

KUPANJE U EMOCIJAMA

 

Prija mi da budem ljubazna sa ljudima koji me ne tretiraju kako bih želela. Nikako ne volim da se kupam u besu, ljutnji, očaju, da sam tužna. Ljubaznost, lepa reč, izlaženje u susret...  Iako pokleknem emocijama koje me žuljaju, biram da ih kratko gostim.

 

JAHANJE ILI PUZANJE

 

Obožavam izjavu NEMA NIKOGA NAPOLJU SVE SMO TO MI. Ja je čula od Srđana Roja. I oduševila se. Ko to razume, taj je zauvek na konju, ako mu je cilj uspešno jahanje kroz život 😃

Ako me je komšija iznervirao što mi je postavio milion pitanja, na koje sam odgovarala iako nisam želela, ko je tu kriv? Komšija ili ja? Na koga sam nervozna? Na sebe (što odgovaram kad mi se ne odgovara) ili na komšiju (što postavlja pitanja). Ako me neko kritikuje negativno ili čak i vređa i budem pogođena, ljuta ili tužna, ko je tu kriv? Taj neko ko me "vređa" ili ja koja se vređam. Zašto se vređam? Je l pogodio neku slabu tačku možda? Je l me nekko ranije baš na sličan način vređao? Ko tu treba da poradi na situaciji i reakciji? Ja ili taj neko ko je samo u prolazu ili je možda član porodice koji iznova "vređa". Namerno su tu navodnici jer on govori a ja se vređam. Zašto? Dokle? Nema nikoga napolju, samo mi. I to je sjajna vest i hvala svima koji "vređaju" i ukazuju nam na sve što još nismo razumeli o sebi i zalečili. Ako se ponavlja nije zalečeno, kada prestane FINITO 🙂 Jahanje, ali prvo razumevanje, bez toga puzanje 😉

 

HOĆEMO

 

Ako hoćemo bolje, lepše, mora da se mrdne...da se nešto radi drugačije, da se neki korak drugačiji preduzme. Mora i da se zna šta hoćemo, jasno, konkretno. Mora da se ide u neke nepoznate korake. Ego je taj koji nije ljubitelj toga. Postaviće ego milion potpitanja "a kako ovo, a kako ćeš ono..". Ego hoće da se šćućurimo, da ne mrdamo od poznatog (sedi si i ćuti si di si, jer kaki si ni za di si nisi), da ne upadamo u opasnosti nepoznatog. A duša hoće svrhu, hoće mir, hoće ispunjenost. Birajmo

 

GRIZI

 

Prestaneš da postavljaš pitanja, kad primetiš da si počeo da dobijaš prilagođene/montirane odgovore, a sam si, najčešće, kriv što je do toga došlo. Kritikovao negativno, ispravljao, da uklopiš sa svojim uverenjima i eto ga, sad uživaj u namontiranim odgovorima i zato ne pitaj više! Gledaj i ne pitaj.

Kod sledeće prilike, zagrizi se za jezik, pa samo saslušaj i klimaj tom glavom, grizi, grizi...

Ako te pitaju za mišljenje, polako, ne navaljuj, bojažljivo ga saopšti, uvijeno u najlepši papir sa mašnicom. Ljudi su osetljivi, lako se slome, a da ni ne primetiš.

 

DIJAGNOZE

 

Zanimljivo je kako smo ponosni na svoje dijagnoze. Zadovoljno nam se smeška brk, kada nekome o njima govorimo - što uprkos dijagnozama mi funkcionišemo, tako kao velike ŽRTVE. Život nas eto šamara, a mi se borimo sa talasima, pa još ponosni. Naopako. Naopako.

Nemati dijagnozu je odgovornost, disciplina, svakodnevno negovanje, okretanje zdravlju... Mnogo teže, nego prepustiti odgovornost dijagnozi i biti "nemoćan, jadan".

 

DETE

 

Svako ali svako dete je priča za sebe, kao i svako od nas. Nikakve norme nisu važne, važan je tempo svakog deteta. Naravno okolina vas od kad začnete zasipa raznim pitanjima, ali ne obazirite se na to previše. Prohodalo? Još nosi pelene? Noša? Progovorilo? Vrtić? Piše? Čita? Bla bla... Nebitno sasvim. Jedino važno da mu se omogući neometano da se razvija, isključivo svojim tempom. Podrška kad god treba. Podrška za stvari i aktivnosti koje dete samo inicira, jer tada je pravo vreme za njih. Baš tada kada ih dete odabere i kada im posveti pažnju.

Slušanje deteta bez ispravljanja. Presudno. U prvom naletu samo slušanje i razumevanje onoga što mu se dešava. Tek kasnije pokušaj nalaženja rešenja, zajedničkog ako ne uspe samo. Ako dete ispravljamo, kritikujemo kad nam nešto saopštava, postaje nesigurno u vlastiti sud i krenuće da prikriva istinu. Slušanje slušanje i razumevanje. Ključno. I mnogo smeha zabave zagrljaja poljubaca. Uvek je bolje više nego da manjka. Eto ga.

 

BUDA STYLE

 

Raditi na sebi" šta to znači zapravo. Recimo ovako. Vratiš se u prošlost, u svoje detinjstvo i postaviš sada sebi jedno važno pitanje - KO te je tada voleo. Voleo onako da osetiš i sada tu toplinu i olakšanje, kad pomisliš na tu pažnju, to obožavanje, podršku, osluškivanje kako si i šta ti je potrebno.

Ako takav neko postoji (Više njih?! Srećniče!) duboka zahvalnost odmah, i što češće, i širi dalje taj divan OBRAZAC VOLJENJA.

Ako, uprkos promišljanju, vaganju i ostalim metodama nalaženja nekog takvog rezultat ipak izostane, eeeeee tu je PRILIKA. Rad na sebi, hm. Šta radiš zapravo? Radiš, brale, mukotrpno, svakodnevno. Dižeš glavu, pripremiš sebi lep obrok, postaviš onako, malo birane tanjire i escajg; pažljivo biraš šta ti uši slušaju, koje tonove, šta ti oči gledaju, šta mozak upija. Koga gledaš, koga slušaš. Šetaš, gaziš lišće, dišeš. Maziš pse. Pričaš sa psima. Hraniš ih, to se podrazumeva. Neguješ se. Ne pušiš, ne piješ, ne uzimaš lekove, osim kad je baš nužno. Čitaš, ako je to tvoje zadovoljstvo. Zapravo sve što biraš, biraš tako da je to baš tvoje zadovoljstvo, a ne zato jer TREBA ili MORA. Onda jednom kažeš NE, kada osetiš da je baš prevršilo svaku meru, a posle već ide lakše to jasno i kratko NE. Voliš se još malčice jače. Kad bi neko da te iznervira, naučiš (pročitaš negde, utuviš dobro to u lepu glavu), da to nije tvoj problem, vratiš lepo to nazad, kao o zid da se obije. Ništa. Nemaš reakciju. Ja to volim da zovem "Buda style" 😉 I tako.... Ima toga ihahaj. Rad na sebi. Hm.